Božur – Paeonia

Paeonia – Božur nam dolazi sa Istoka, odnosno Kine gde je prozvan „carskim cvetom“. Danas se odomaćio po dvorištima i okućnicama. Veoma zahvalna biljka koja svojim krupnim cvetovima krasi dvorišta tokom maja i juna. Razlikujemo zeljasti i drvenasti božur, mada se oba gaje u istim uslovima. Obe vrste formiraju žbun. Zeljasti božur, koji raste iz gomolja tj. krtole, svakog proleća izbija iz zemlje formirajući bujan i gust grm. Dostiže visinu 0,5-1m. Cveta tokom maja i juna. Cvetovi su krupni i „puni“, a mogu biti beli, crveni, rozi, ljubičasti. Zahteva sunčan do polusenovit položaj. U potpunoj zaseni cvetanje može izostati. Zemlja uvek treba biti vlažna, dobro drenirana. Zarad dobrog cvetanja, božur povremeno treba prihraniti stajskim ili tečnim đubrivom. Razmnožava se semenom i deljenjem gomolja. Semenom je dosta dug proces pa se stoga praktikuje razmnožavanje putem deljenja gomolja. Nakon što se list osuši, kraj septembra i oktobar, zemlja oko gomolja se iskopa i pažljivo odvoji deo koji mora imati barem mali deo korena. Ostatak gomolja ne treba dirati jer božur ne voli česta premeštanja što može prouzrokovati slabije cvetanje naredne godine. Sadi se na dubini 3-5 cm. Tokom cele godine ostaje u dvorištu, u zemlji. Kod drvenastog božura princip uzgajanja je isti. Dostiže visinu 1,5-2m. Orezivanje se vrši u rano proleće, pre početka vegetacije kada se orezuju samo one grane koje narušavaju izgled same biljke. Razmnožava se reznicama tokom leta i položenicama tokom zime. S obzirom da se toliko često sreće po okućnicama, jasno je da je prost za uzgoj.

Lovor višnja – Prunus laurocerasus

Prunus laurocerasus – Lovor višnja poreklom je iz Istočne Evrope i Zapadne Azije. Spada u porodicu ruža. Zimzelena je biljka. Najčešće je srećemo u formi žive ograde. Dostiže visinu do 5m, širine 3m. Oblikovanjem se može formirati izuzetno gusta i dekorativna živa ograda, drvo, žbun. Kao većina živica, brzo raste i odlično podnosi orezivanje. Listovi su sjajno zeleni, kožasti. Cveta s proleća sitnim belim cvetovima okupljenih u grozdove. Plod je sitan, tamno-crvene boje, nejestiv je. Lovor višnja nije zahtevna što se tiče uzgajanja i tu nema mnogo mudrosti. Voli sunce, u hladu će nešto sporije rasti. Zemlja treba biti propusna. Voli vodu, često zalivanje, ali svakako ne da joj „noge“ stalno budu u vodi. Prilikom sadnje uz ogradu kao živa ograda, gustina sadnje je 3-4 biljke po dužnom metru. Razmnožava se semenom i reznicama. Nakon što sitne bobice sazreju, semenčice se jednostavno poseju. Mnogo lakša i brža metoda kojom se dobijaju koliko toliko veće biljke jeste ožiljavanje reznica. Reznice se uzimaju na proleće i na jesen. Prolećne reznice trebaju biti dužine 15-20cm. U tom slučaju se uzimaju vrhovi grana. Donji listovi se odstranjuju, a na vrhu se ostavlja 1-2 lista. Takve reznice se pobadaju u čist pesak/perlit. Supstrat u kojem su reznice uvek mora biti vlažan, a sve to mora biti u hladovini. Nakon par meseci reznice bi trebalo da puste koren, a sledećeg proleća se posade u dvorište, na stalno mesto. Drugi način kod razmnožavanja iz reznice jeste na jesen. Tada se ovogodišnje grančice bukvalno otkidaju (odcepljuju) od dvogodišnje sa sve „petom“. Peta predstavlja deo grane od koje se reznica otkida, donji deo reznice. Ostatak postupka je isti kao i sa reznicama uzetim na proleće. U oba slučaja, hormon za ožiljavanje nije neophodan ali će sa njim procent ožiljenih svakako biti veći.

Ginko biloba

Ginko biloba – Ginko potiče sa Dalekog Istoka gde i danas raste u prirodi, kao autohtona vrsta. Često se naziva „živi fosil“ iz razloga što spada u biljke koje su kopno nastanjivale pre stotinu miliona godina. Ginko je jedna od vrsta koja je preživela Ledeno doba i jedini je predstavnik svog roda. List i plod su se od davnina koristili u kineskoj medicini, a danas se koriste širom sveta. Preparati ove biljke poboljšavaju moždane funkcije, a pored toga lek je za mnoge druge bolesti. Životni vek drveta je i do 3000 godina. Nije zahtevan što se tiče uzgajanja, raste kao i svako drugo drvo. Zemlja može a i ne mora biti plodna, suva ili vlažna, mada više odgovara vlažna. Sunce mu više odgovara, ali se ni u hladu neće buniti. Raste dosta sporo, oko 20cm godišnje. Od ostalog drveća, ginka odvaja neobičan list koji je u obliku trougla. Krošnja je gusto razgranata, piramidalnog oblika. Grane nose dve vrste izdanaka, dugačke i kratke. Na dugačkim su listovi raspoređeni duž cele grane, a na kraćim su grupisani u čuperke od po 4-5 listova. Spada u golosemenice. Dvodoma je biljka što znači da postoje muške i ženske biljke, odnosno cvetovi. Kod muških biljaka se na vrhovima kratkih izdanaka formiraju viseće cvasti, čiji polen oprašuje ženske cvetove koji imaju dugu dršku na čijim krajevima su semeni zameci. Seme je obavijeno mesnatim slojem koje je neprijatnog mirisa. Stoga se u u drvorede sade muške biljke koje ne donose seme, već samo cvetaju. Idealan je za sadnju u gradovima, jer je odličan prečišćivač vazduha i odlično podnosi zagađenja. Razmnožava se semenom i reznicama. Seme se seje klasično, kolika je debljina semenke toliko zemlje preko nje. Može se sejati tokom cele godine ukoliko obezbedimo odgovarajuće uslove za klijanje i dalji rast. Ukoliko se odlučimo za reznice, uzimamo grančice dužine 20ak cm. Ne trebaju biti ni predebele ni tanke. Vrh se odstranjuje, a ostatak zabode u mešavinu peska i zemlje. Vlaga mora biti konstantna kako bi razmnožavanje uspelo. Može se razmnožiti polaganjem nižih grana u zemlju. Grana se jednostavno zatrpa u zemlju i posle par meseci do godinu dana se posadi kao zasebna sadnica. Lako se uzgaja, prekrasno izgleda ali je jedina mana spor rast.

Kana crvena – Canna indica

Canna indica – Kana vodi poreklo iz tropskih oblasti Amerike. Iako je mnogi svrstavaju u perene, kana je gomoljasta biljka, osetljiva na niske temperature. U našim krajevima se uzgaja približno 20 varijeteta ove biljke, dok je najrasprostranjenija ona sa crvenim cvetom. Međusobno se razlikuju po visini stabla, veličine listova, boje cveta, delimično i po načinu prezimljavanja gomolja. Pored crvene kane, o kojoj govorimo, postoje biljke narandžastog, žutog, roze, belog cveta. Stabljika je zeljasta i dostiže visinu 1,5 – 1,8m (postoje i patuljaste vrste, kao i vrste nešto nižeg rasta). Listovi su ovalni, širine 15-25cm, dužine i do 50cm. Cvetovi se formiraju na vrhu stabljike, asimetrično raspoređeni. Nakon precvetavanja, formiraju se čaure okruglog oblika u kojima sazreva 2-5 semenki oblika i veličine graška. Nakon sazrevanja, čaure se otvaraju i seme ispada, te ukoliko želite sačuvati seme, semene čaure je potrebno obrati ubrzo nakon što počnu da se suše i počnu gubiti zelenu boju i svežinu (neposredno pred pucanje čaure). Kako bi cvetanje bilo što obilnije, kanu treba posaditi na sunčanu poziciju. Takođe, polusenovite pozicije odgovaraju ovoj biljci, dok će u potpunoj hladovini cvetanje biti izostavljeno. Odgovara joj ocedito i rastresito zemljište, po mogućnosti plodno. Još jednom treba napomenuti da je kana neotporna na niske temperature, pa se gomolji sade s proleća, nakon što prođu i poslednji mrazevi. Dubina sadnje je kao i kod većine gomoljastih i lukovičastih biljaka, a to je 2 veličine gomolja. Odnosno, ako je gomolj prečnika ili širine 5cm, sadi se tako da bude prekriven sa slojem zemlje od 10cm. Duboko posađene biljke će rezultovati kasnijim izbijanjem iz zemlje, dok plitka sadnja može dovesti do izvaljivanja (obaranja i krivljenja) biljke nakon što dosegne određenu visinu. Dakle, gomolji se polažu u prekopanu zemlju, na dubinu dve veličine gomolja, nakon što prođu mrazevi, a to obično biva u drugoj polovini aprila, odnosno početkom maja. Gustina sadnje zavisi od forme koju uzgajivač želi da postigne. Ukoliko se sade duž staze i šetališta, razmak između gomolja treba biti 60-70cm. Takođe, mogu se sresti posađene u grupi (npr. na sred travnjaka), kada razmak iznosi 30-40cm, kako bi se postigla forma žbuna. Biljke ubrzo kreću sa rastom, formiraju stablo i već krajem juna počinje cvetanje, koje traje do prvih mrazeva, odnosno dokle traje vegetacija. Tokom sezone rasta, kana zahteva redovno i obilno zalivanje. Svakako, zalivanje treba prilagoditi podlozi i sastavu zemljišta, ali je preporučljivo da zemlja uvek bude vlažna. Tokom celog leta, biljku krase cvetovi, pa se kana često koristi kao parkovska biljka. Tokom septmbra i oktobra, formiraju se semene čaure. Pre dolaska prvih mrazeva, krajem oktobra ili početkom novembra, stablijke treba odseći blizu zemlje, a gomolj izvaditi. Blaži mraz može uništiti listove, ali će gomolj ostati neoštećen. Nakon što je gomolj izvađen, treba odstraniti zemlju sa njega, nakon čega bi bilo poželjno naprskati ga fungicidom kako bi se izbeglo moguće truljenje tokom zime. Par dana nakon vađenja iz zemlje, gomolj ostaviti na vazduhu da se osuši, nakon čega se uvija u papir ili stavlja u papirnu kesu. Gomolje je moguće čuvati zatrpane u piljevini, u kartonskoj kutiji (svakako, nakon što se osuše na vazduhu). Temperatura na kojoj su ne bi trebalo da prelazi 10-12C, a posebno ne ispod 0, kada će gomolj sigurno propasti. Na proleće, kada dođe vreme za sadnju, gomolj treba razdeliti u zavisnosti koliko se razvio tokom prethodne sezone. Bitno je da na svakom delu (nakon deljenja) ostane barem 1 okce, odakle će biljka krenuti sa rastom, a idealno 3. Svaki deo gomolja koji je odvojen postaje zasebna biljka, koja se može posaditi na drugo mesto. Pojedini uzgajivači praktikuju ostavaljenje gomolja u vrtu tokom cele godine, kada su dublje posađeni, ali se takav tretman ne preporučuje, jer će usled jače zime gomolji propasti. Uzgajanje kane je moguće i u saksiji, kada su uslovi sadnje, održavanja i vađenja gomolja isti, jedino će biljka biti nižeg rasta i manjih listova. Kana se razmnožava deljenjem gomolja, što je opisano u tekstu, kao i semenom. Tokom marta i početkom aprila, seme skinuto sa biljke na jesen, treba potopiti u vodu na 24h. Nakon toga, izuzetno tvrda kora postaće delimično mekša, ali i dalje nedovoljno mekana za izbijanje klice. Zbog toga svaku semenku treba zaseći, isturpijati ili išmirglati na jednom delu, a nakon toga ponovo potopiti u vodu na 24h. Posle toga semenke treba posejati u saksiju i držati u grejanoj prostoriji. Biljke niču par dana nakon sadnje, a presađuju se u dvorište kada prođu mrazevi, odnosno kada bi se sadili odrasli gomolji. Ukoliko nije prekasno posejana, iste godine biljka cveta.

Jorgovan – Syringa vulgaris

Syringa vulgaris – Jorgovan, cvetnica koja nam opojnim mirisom cvetova najavljuje dolazak toplijeg vremena, se ubraja u porodicu maslina. Iako poreklo vodi sa Bliskog Istoka, tokom prošlog milenijuma se odomaćila na prostorima Jugoistočne Evrope gde se uzgaja u parkovima i vrtovima. Jorgovan je listopadni grm koji se orezivanjem može dovesti u formu manjeg drveta visine 2-10m. Relativno brzo raste i uglavnom se sadi u grupama sa više biljka na razmaku od 1,5m i više. Zimootporna je biljka, međutim niske temperature mogu oštetiti cvetne pupoljke. Listovi su srcolikog oblika tamno zelene boje. Razlog zbog kojeg jorgovan zauzima mesto u gotovo svakom vrtu jesu cvetovi intenzivnog i prijatnog mirisa najčešće ljubičaste boje. Pored „tradicionalne“ ljubičaste boje, cvetovi mogu biti bele nijanse, rozi, žuti, a vremenom je stvoreno na stotine novih kultivara. Sitni cvetovi formiraju cvasti piramidalnog oblika dužine 10-30cm. Cvetovi se otvaraju na starijim granama tokom aprila i maja. Ubrzo se formiraju čaure sa semenom. Zaista zahvalna biljka za uzgajanje traži minimalne uslove kao što su sunčana ili polusenovita pozicija, sa dreniraniranom podlogom (plodnije zemljište=obilnije cvetanje). Da biste biljku podstakli na cvetanje, zaslužno je orezivanje koje igra bitnu ulogu. Naravno, orezivanje se može u potpunosti izostaviti, ali će cvetanje biti umanjeno. Pre svega, pitanje jeste kada i kako se vrši orezivanje. Period rezidbe određuje završetak cvetanja. Dakle, kada poslednji cvet precveta, pristupa se orezivanju, a pre početka formiranja cvetnih pupoljaka za narednu godinu. Ukoliko biljku orežete pre toga, odnosno u rano proleće, cvetanje će biti izostavljeno te godine. Takođe, jesenjom rezidbom će biti uklonjeni već formirani cvetni pupoljci. Orezuju se grane koje narušavaju sam izgled biljke (kada se formira oblik budućeg žbuna ili drveta), kao i precvetale i stare grane. Međutim, kod orezivanja starijih grana, nikako ne treba orezati sve, s obzirom da se najviše cvetnih pupoljaka formira na granama starim od 1 do 5 godina. Stoga, svake godine treba odstraniti samo deo starih grana kako bi se vremenom formirale mlade na kojima će se formirati cvetovi, a sa druge strane će ostati deo grana na kojima će biti cvetova sledeće sezone. Pored toga, treba obratiti pažnju na izdanke koji izbijaju neposredno uz matičnu biljku. Njih treba odstraniti do zemlje kako ne bi crpele potrebne hranljive materije. Jorgovan se razmnožava reznicama (mada može i semenom, ali se ne praktikuje) dužine 10-20cm, koje se u proleće skidaju sa biljke, a zatim sade u vlažan supstrat ili perlit gde će uz povećanu vlagu pustiti korenje tokom leta.

Šeflera – Schefflera arboricola

Schefflera arboricola – Šeflera se ubraja u sobne biljke i predstavlja jednu od najčešćih biljaka uzgajanih u sobnim uslovima. Postoji preko 300 vrsta. Većina potiče sa australijskog kontinenta i jugoistične Azije. Vrsta o kojoj govorimo jeste patuljasta, dostiže visinu do 1,5m i 60cm u obimu. Odlično podnosi orezivanje, tako da se može postići željena forma (žbun, stablo…). Listovi su sjajno zeleni, tamni, svetli, šatirani što zavisi od varijeteta. Formirani su na dugim lisnim drškama, iz više režnjeva, kod mlađih biljaka 2-4, dok kod odraslih biljaka list čini najčešće 6-8 režnjeva. Šeflera tokom cele godine može rasti u zatvorenom prostoru. Tokom zime je treba držati u prohladnoj prostoriji sa idealnom temperaturom 15-18C. Tako ćemo izbeći pojavu biljnih vaši, kao i opadanje listova uslovljeno suvim vazduhom, odnosno previsokom temperaturom. Tokom zime, biljku ne treba prihranjivati. Zemlja treba biti umereno vlažna, nikako prenatopljena (važi pravilo:bolje suva nego natopljena zemlja). U periodu aktivnog rasta (april-oktobar) biljku je poželjno izneti na otvoreno, ukoliko temperature to dozvoljavaju, kada se može početi sa prihranom. Odgovarajuća pozicija je hlad, dok u obzir dolazi jedino jutarnje sunce (direktno sunce tokom dana će sigurno ostaviti opekotine na nežnim listovima). Sa porastom dnevnih temperatura, zalivanje je učestalije, a zemlja se ne sme isušivati između zalivanja. S obzirom da vole povećanu vlažnost vazduha, preporučuje se što češće orošavanje listova. Biljke treba presaditi kada trenutna saksija postane premala, a za supstrat se koristi zemlja za cveće (treba dodati pesak ili prelit kako bi se povećala poroznost). Razmnožavaju se pelcerom koji se ožiljava u vodi, a nakon što pusti žile sadi se u supstrat. Šeflera nije zahtevna biljka, lako se uzgaja, zahteva malo negde, a brzo raste.

Šimšir – Buxus sempervirens

Buxus sempervirens – Šimšir je zimzelena biljka iz porodice Buxaceae. Prirodni areal obuhvata jugozapadni kao i jugoistočni deo Evrope (Mediteran), pa sve do azijskog kontinenta. Šimšir tokom cele godine ukrašava vrt svojim tamno zelenim, sjajnim listovima oblika elipsoida. Može narasti do 5m, mada visina retko prelazi 1,5-2m. Cveta s početkom proleća, dok plodovi u vidu čaura sazrevaju tokom leta. Iako će većina zamisliti živu ogradu pri pomisli na šimšir, od ove izuzetno dekorativne biljke moguće je „napraviti svašta“. Pored žive ograde koja se može formirati od šimšira, može se saditi samostalno, u grupi sa drugim vrstama, kao niska živica koja ograničava travnjak, uz stazu ili pak u žardinjere gde podjednako uspešno uspeva. Izostavljanjem orezivanja, šimšir će rasti kao drvo. Poznato je da zahteva nešto više nege nego klasična živa ograda, ali to ne znači da ne treba da bude sastavni deo Vašeg vrta. Idealna pozicija za sadnju šimšira čini mesto sa prošaranim hladom. Ukoliko je biljka tokom celog dana izložena direktnom suncu, mogu nastati opekotine na listovima kao i slabiji rast. Stoga, bolje odabrati poziciju sa celodnevnim hladom. Sastav zemljišta ne igra bitnu ulogu, ali vlaga u istom i te kako. Plodnija zemlja će usloviti kvalitetniji i bujniji rast, ali ona može biti i neplodna, čak i krečnjačka, bitno je da bude dobro drenirana kako se voda ne bi zadržavala. Međutim, vlažnost tla nikako ne sme biti prevelika jer će biljka sigurno propasti. Bolje podnosi sušu od prevelike vlage, ali je svakako idealno da zemlja bude umereno vlažna. Posebno bitno kod mlađih sadnica (tokom prve godine sadnje) jeste da zemlja uvek bude vlažna. Niske temprature dobro podnosi. Kada govorimo o šimširu posađenom u formi žive ograde, možemo spomenuti da se orezivanje vrši kao i kod bilo koje druge živice. Dakle, odlično podnosi orezivanja, pa čak i ona „agresivnija“. Orezuje se nekoliko puta godišnje, optimalno 3-5 puta. Orezuje se ređe no ostale živice iz razloga što šimšir raste znatno sporo. Kod formiranih „figura“ od ove biljke, orezivanje se sprovodi češće kako se ne bi gubilo na dekorativnosti. Za formiranje žive ograde potrebno je nešto više vremena, ali se isplati s obzirom da je šimšir dugovečna biljka koja krasi vrt tokom svih godišnijh doba. Šimšir se razmnožava reznicama, dosta uspešno, posebno uz upotrebu hormona (praha) za razmnožavanje. Tokom jula i avgusta se uzimaju dvogodišnje reznice (mogu i dobro formirane jednogodišnje) koje se potom pobadaju u saksije gde se vrši ožiljavanje. Ožiljavanje je najbolje vršiti u perlitu (>>ovde<< možete pročitati i žašto), mada se može koristiti krupniji pesak ili zemlja. Tako posađene reznice se zasebno sade u saksiju tek nakon što oforme koren. Posađene pojedinačno ostaju u saksijama dok koren i sama biljka dovoljno ne ojačaju za sadnju na stalno mesto (ne više od dve godine).

Zumbul – Hyacinthus

Hyacinthus – Zumbul potiče iz Azije, pojedine vrste se sreću i na Sredozemlju. Zumbul je zeljasta biljka koja izrasta iz lukovice posađene u zemlji. Višegodišnja je i cveta svake godine. Uglavnom se uzgaja za rezani cvet. Ima izuzetno jak miris, a isto tako se izuzetno lako uzgaja u šta se lično možete uveriti. Lukovica je prečnika 5-7cm. Obavijena je slojem koji podseća na tanji papir, bele ili ljubičaste boje. Prilikom kupovine lukovica, birajte one veće, jer što je veća lukovica to će imati više snage da izgura cvet, a samim tim će cvet biti bogatiji. Dostupne su u poljoprivrednim apotekama. Listovi su dugački i uski, izbijaju pre cvetova. Cvetna drška, na kojoj su smeštene sitne cvasti, dostiže visinu do 20cm. Danas su dostupne gotovo sve moguće boje i nijanse cvetova, bela, žuta, ljubičasta, crvena, roza… Lukovice se sade u jesen (septembar i oktobar). Cveta tokom marta, aprila i one zakasnele tokom maja. Pre sadnje lukovice, trebate razmisliti želite li da cveta ranije (početak marta) ili klasično kada cvetaju (april i maj). Sadnjom lukovice u saksije, već u martu možete očekivati mirisne cvasti jarkih boja. Lukovica se sadi tako da 2/3 lukovice bude u zemlji, a ona 1/3 van. Može se koristiti zemlja za cveće. Lukovica se tako posadi u septembru i da bi cvetala mora imati period kada će mirovati, odnosno biti na hladnom. Zalivanje treba biti umereno, zemlja vlažna. Od sadnje do januara/februara (u zavisnosti kada lukovica krene sa rastom) držati na prohladnom mestu. Kada lukovica počne da izbacuje listove prebacuje se na toplo. Tada ubrzano počinje da se razvija i cvet se može očekivati već za 8. mart. Tada je zalivanje dosta češće, ali ne previše obilno. Cvet će trajati 20ak dana. Kako bi taj period produžili, saksiju tokom noći treba prebaciti na hladno. Nakon precvetavanja, saksija se iznosi napolje gde ostaje do naredne zime i tada se zaliva povremeno, precvetale cvetove odseći. Sadnja lukovice u bašti je nešto drugačija. Lukovice se sade tokom septembra/oktobra na dubinu 3 visine lukovice (što dublje to će kasnije cvetati a manje šanse da izmrzne), idealan razmak oko 20cm. Efektivan izgled dobijaju posađene u grupi ( 5-10 komada). Zemlja treba biti propusna (dodavanjem peska se pospešuje poroznost). Pozicija sadnje – sunčana do polusunčana. Po završetku sadnje zemlju treba obilno zaliti. Lukovice će se ukoreniti do mrazeva, nakon čega prikupljaju snagu za cvetanje iduće godine u aprilu i maju. Kada dođu topliji i sunčaniji dani lukovice će izviriti iz zemlje. Nakon precvetavanja , cvasti treba odseći kako bi se onemogućilo stvaranje semena koje iscrpljuje biljku. Lukovice ostaju u zemlje do jeseni, ne treba ih vaditi. Preporučljivo ih je vaditi svake 2-3 godine kako bi se odvojile mlade lukovice od matičnih. Ujedno, zumbul se razmnožava odvajanjem mladih, novih lukovica od matične.

Orhideja – Phalaenopsis orchid

Phalaenopsis orchid pripada familiji orhideja. Kod nas je jedna od najpopularnijih u svetu orhideja. Phalaenopsis spada u epifitne biljke (prikačena za drvo). Ustvari, raste kao paraziti, tako da drvo služi isključivo kao oslonac korenu. Zbog toga se ova vrsta sadi u koru drveta, borovu koru, izostavljajući bilo kakve dodatke (zemlja, pesak, perlit i slično). Falenopsis orhideja formira rozetu od tamo zelenih, mesnatih listova. Ukoliko je pažljivo negovana, orhideja će cvetati i više puta godišnje sa 1-3 cvetne štapke. Cvet traje i do 2 meseca. Prilikom izbijanja, cvetnu štapku trebamo usmeravati uz oslonac koji smo ranije zabili u supstrat kako bi biljka u cvetu lepše izgledala. Nakon precvetavanja, moguće je ponovno cvetanje ili fomiranje nove biljke (koju je moguće odvojiti i posaditi zasebno nakon što formira koren), na istoj štapci. Takođe, u prodaji ih nalazimo u providnim, plastičnim saksijama. To nam omogućava da pratimo vlažnost supstrata i odredimo kada je potrebno zalivanje. Odnosno ne zalivamo je, već saksiju potapamo u sud sa vodom na 20ak minuta. Biljka je posađena u koru od drveta, i kao takav supstrat nema svojstva da zadržava vodu (prilikom zalivanja, voda bi se samo sjurila kroz supstrat). Orhideju presađujemo na 2 do 3 godine i tada menjamo supstrat. Phalaenopsis zahteva dosta svetla, kako zimi tako i leti. Preko zime biljku je poželjno držati na južnom prozoru (nikako iznad radijatora), u grejanoj prostoriji. Preko leta, biljku treba izneti u hladovinu (na direktnom suncu će dobiti opekotine po listovima). Preporučuju se početnicima.

Difenbahija – Dieffenbachia

Dieffenbachia – Difenbahija, jedna od najlepših i najpoznatijih sobnih biljaka potiče iz Južne Amerike, odnosno Brazila. Ime dobija po Bečkom vrtlaru Diffenbachu. Tokom 19. veka engleski i belgijski istraživači je donose u Evropu. Zbog prilagodljivosti na sobne uslove života veoma brzo se proširila po Evropi i danas se gaji kao sobna biljka. Defenbahiju odlikuju ovalni listovi koji u zavisnosti od varijeteta mogu biti dužine od 15 – 50cm. Takođe, postoji dosta vrsta od kojih neke imaju izrazito prošarane listove belim šarama. Isto tako u zavisnosti od vrste, difenbahije dostižu visinu 50 – 200 cm. Kao što je rečeno, spada u sobne biljke i ne podnosu direktnu sunčevu svetlost. Podjednako će rasti i u mračnijim i u svetlijim prostorijama. Stoga, bolje je cele godine držati u sobi nego premeštati napolje – soba. Optimalna temperatura je 22C, dok je minimalna 15C kada biljka usporava sa rastom i odbacuje listove. Zahteva često zalivanje, vlažnu zemlju ali svakako ne da se voda zadržava u saksiji kada će biljka gotovo sigurno propasti. Posadite je u klasičnu zemlju za cveće. Prija joj orošavanje koje se može ponavljati svaki dan. Ne zahteva veliku saksiju. Ako primetite da biljka sporije raste nego ranije, problem može biti u zalivanju, premalo svetlosti, premala saksija. Preporučljivo je đubriti je jednom u 20 dana tečnim đubrivom za sobne biljke. Cveta veoma retko. Vremenom, donji listovi će se sušiti, a stabljika rasti u visinu. To je sasvim normalno međutim, doći će vreme kada će biljka prerasti uslove u kojima živi (previše će porasti u visinu), a tada je stabljika sklona lomljenju. To će se desiti relativno brzo, od mlade biljke od 15cm do 2m ne treba duže od 4-5 godina. Tada biljku treba odseći na 15ak cm od zemlje. Iz tog patrljka će poterati novi izboj koji će ponovo izrasti i biti kao stara biljka. Ostatak stabla nikako nemojte baciti već ga ožilite tako što ćete taj ostatak iseći na reznice dužine 10 – 15cm. Isečene reznice ostavite u vodi oko mesec dana kada će i početi da puštaju žile. Nakon toga ih zasebno posadite. Iz svake reznice će poterati jedan ili više izboja. Obavezno pazite da reznice stavite u položaj kao što su bile na biljci, odnosno da ih ne okrenete naopačke. Drugi način je da ostatak stabla nakon rezanja isečete na reznice dužine 8 – 10cm, tako da svaka reznica ima 1-3 okca. Isečke položite u zemlju i to horizontalno. Tankim slojem ih zatrpajte zemljom i za 1-4 meseca, iz zemlje će krenuti nove biljke.