Smaragdna tuja – Thuja occidentalis smaragd

Thuja occidentalis smaragdSmaragdna tuja je jedna od najdekorativnijih i najčešćih tuja koje se koriste za uređenje vrtova, formiranja žive ograde, za žardinjere.

Oblik tuje je kupast. Mogu dostići visinu od oko 4m, a širinu od 1,5m. Po brzini rasta spadaju u srednjorastuće (godišnji prirast i do 30cm u odgovarajućim uslovima).

Iako izgleda osetljivije od svojih „rođaka“, smaragdna tuja je takođe veoma otporna na niske temperature.

Nije zahtevna po pitanju pozicije sadnje, mada se više preporučuje sunčana pozicija.

Prilikom sadnje treba voditi računa da supstrat bude vodopropustan, odnosno da se voda ne zadržava. Usled dužeg zadržavanje vode dolazi do truljenja korena i odumiranja pojedinih grana, ponekad i cele biljke.

Takođe, preporučljivo je zalivanje tokom letnih, sušnih dana. Što je tuja mlađa, to je i zalivanje neophodnije, kod većih primeraka to i nije toliko neophodno.

Bitnu ulogu igra i đubrenje. Mogu se đubriti stajskim (dobro pregorelim) đubretom ili veštačkim (NPK).

Smaragdna tuja je pogodna i veoma lepo izgleda kada se od nje formira živa ograda, odnosno sadnja u redu. Sadnja na otvorenom se vrši u periodu mirovanja, od rane zime do kasne jeseni (samo da je zemlja odleđena). Ako se radi o kontejniranim sadnica, sadnja se može vršiti u bilo kom periodu godine. Može se razmnožiti iz semena i iz reznica.

Razmnožavanje iz semena se ne praktikuje jer treba dosta više vremena (godina) nego iz reznice.

Kada tuju razmnožavamo iz reznice, to možemo vršiti bilo kad. Uzimaju se jednogodišnje, odrvenele grane debljine olovke visine 10 – 20cm.

Reznice se seku ukoso i sade se u supstrat sa peskom i humusom u odnosnu 50/50.

Preporučljivo je orošavati sadnice jednom dnevno. Zemlja naravno, uvek treba biti vlažna. Mogu se ožiliti sa i bez hormona.

Nakon mesec do mesec i po, reznice bi trebalo da puste koren kada se mogu pojedinačno posaditi (ako su na ožiljavanju bile u gomili), a sadnja na otvorenom tek naredne godine.

Stubasta tuja – Thuja occidentalis columna

Thuja occidentalis columna – Stubasta tuja se ubraja u četinare i (zajedno sa smaragdnom) predstavlja varijetet zapadne tuje.

Moglo bi se reći da je posle smaragdne tuje, ova vrsta najzastupljenija posebno kada je reč o formiranju „zelenih zidova“.

Potiče sa Zapadnog dela Američkog kontinenta.

Odlikuje je valjkasta, odnosno stubasta forma stabla (odatle naziv „stubasta“) sa zatupljenim vrhom.

Za razliku od smaragdne tuje, ova vrsta ima znatno tamniju boju listova. Može narasti do 5m u visinu i najviše 1,5m u prečniku, spada u brzorastuće četinare.

Nije posebno zahtevna kako po pitanju zemljišta, tako ni po poziciji sadnje. Odgovara joj sunčana, odnosno polusenovita pozicija.

Zemlja treba biti propusna, takođe važi da plodnija zemlja poboljšava rast same biljke. Najčešće se koristi za formiranje visokih živih ograda do 3m, jer je od svih tuja najpogodnija za tu namenu upravo zbog stubaste forme stabla.

Stoga, odlično podosni orezivanje. U tom slučaju, sadnice trebaju biti na rastojanju 70-80cm.

Sadnice se orezuju tek kada dostignu željenu visinu, dok u prečniku ne rastu previše pa orezivanje nije neophodno. Takođe, vrt mogu ukrasiti posađene pojedinačno ili u grupacijama.

Razmnožava se jednogodišnjim, odrvenelim reznicama koje se seku pod uglom od 45 stepeni, a potom sade u prethodno pripremljen supstrat.

Preporučljivo je korišćenje hormona za ožiljavanje kako bi procent ožiljenih bio veći.

Tokom prve godine, tek ožiljene sadnice trebaju biti posađene, odnosno rasađene u manje saksije, a tek iduće godine je moguća sadnja na otvorenom.

Armerija – Armeria maritima

Armeria maritima – Armerija, često i kao „holandska trava“ ili „primorski karanfil“, vodi poreklo sa Evropskog kontinenta.

Spada u perene, odnosno pokrivače tla. Armerija je izuzetno dekorativna, niska perena koja dostiže visinu 10-15cm, tokom cvetanja i do 20cm.

Na prvi pogled podseća na busen trave zbog svojih uskih listova koji podsećaju na vlas trave, grupisani su u rozetu.

U koliko je biljka posađena odvojeno od ostalih, tokom vremena formira loptu, dok biljke posađene na malom rastojanju u kratkom vremenskom intervalu formiraju „tepih“ (odatle potiče naziv „pokrivač tla“).

Inače, armerija je biljka zaista malih prohteva. Dovoljno je pomenuti da joj neće škoditi ni zemljište sa povećanim salinitetom, bakrom.

Dakle, odgovara joj sunčana do polusenovita pozicija.

Kao što pomenusmo, sastav zemljišta nije posebno bitan, podjednako dobro će rasti kako na siromašnim, tako i na podlogama bogatim humusom.

Ne zahteva previše vlage, niti često zalivanje. Čak šta više, previše vlage može prouzrokovati truljenje korena, a ubrzo i cele biljke (zbog toga je ova biljka široko rasprostranjena po okućnicama na Mediteranu).

Cveta tokom maja, juna i jula.

Cvetovi su loptasti i sitni.

Najčešće roze ili bele boje.

Razmnožava se sejanjem ili deljenjem busena.

Cela biljka (busen) se vadi tokom kasne jeseni ili ranog proleća i deli na više manjih.

Pasiflora – Passiflora edulis

Passiflora edulis – Pasiflora, marakuja, passion fruit samo su neki od naziva za tropsku penjačicu iz roda Passifloraceae.

Potiče sa prostora Južne Amerike (Brazil, Paragvaj, Argentina), odakle su i ostale vrste pasiflora kojih ima preko par stotina. Pored zadivljujućeg cveta, pasiflora edulis se pre svega uzgaja u komercijalne svrhe, radi ukusnog ploda.

Sve pasiflore se svrstavaju u puzavice, jer kao takve i rastu. Tokom sezone, može narasti do 5m. Stabljika je zeljasta, pa stoga biljka ne sme biti izložena temperaturama nižim od 1-2C. List je izdeljen na tri režnja.

Cvet, koji na prvi pogled izgleda nestvarno, sastavljen je iz trodelnog tučka i pet prašnika. Plod je jajastog oblika, u početku zelene, a po sazrevanju tamno ljubičaste boje (mekan i smežuran). S obzirom da potiče iz tropske u subtropske oblasti, jasno je da joj niske temperature ne odgovaraju.

Stoga se u našim uslovima uglavnom uzgaja kao saksijska biljka, jer samo tada može skromno plodonositi. Tokom leta, zahteva što više sunca, a isto tako i vode, kako bi obilno cvetala i donela po koji plod. Nakon što temperature padnu ispod 10C, biljku treba uneti u negrejanu prostoriju, gde će boraviti tokom zime. Tada se zalivanje u odnosu na leto znatno proređuje, tako da se zaliva tek kad se zemlja prosuši (u zavisnosti od mesta gde prezimljva, to može biti jednom u nedelju, deset dana).

Kada je temperatura tokom zime suviše niska, a zemlja previše vlažna, pasiflora može odbaciti lišće ili delove stabljike (ponekad ceo nadzemni deo), što ne predstavlja problem.

Na proleće treba orezati suvišne i slabe grane. Takođe, na proleće iz korena kreću izbojci od kojih treba ostaviti svega nekoliko jačih, ostale orezati.

Zemlja u kojoj je posađena treba biti što plodnija. Presađivanje se vrši po potrebi, tj. svake druge ili treće godine (kasnije samo menjati gornji sloj zemlje). Cveta tokom leta, a plodovi sazrevaju ubrzo nakon cvetanja.

Zreo plod možete prepoznati po smežuranoj i tamnoj boji kore. Ukoliko se odlučite za sadnju u vrtu, tada možete očekivati samo cvetove. Tokom zime, nadzemni deo biljke izmrzava, dok na proleće iz zemlje (znatno kasnije nego posađena u saksiji) izbijaju izbojci.

Razmnožava se semenom, reznicama, kao i odvajanjem izbojaka. Tokom leta, uzimaju se reznice dužine do 15cm, koje se mogu ožiliti u vodi, zemlji, perlitu.

Prilikom razmnožavanja izbojcima, kada izbojci dostignu dužinu od oko 15cm, mogu se odvojiti od matične biljke.

Smrča – Picea abies

Picea abies Smrča, nama poznata još i kao smreka ili obična smrča vodi poreklo sa evropskog kontinenta.

Slobodno raste na prostoru Severne i Jugoistočne Evrope (Bosna i Hercegovina), gde je autohtona vrsta. Rod smrča obuhvata oko 35 vrsta, među kojima je i „obična smrča“ o kojoj govorimo, kao i svima poznata „Pančićeva omorika“ (Picea omorika).

Obična smrča može narasti do 50m u visini i do 10m u širinu. Krošnja je kupasta i široka, dok je stablo vitko i pravo. Grane su sabljasto zakrvljene ka zemlji. Kora je dosta tanka, kod mlađih primeraka sivozelene boje, dok je kod starijih biljaka nešto tamnija i uglavnom tamnocrvene boje.

Četine su dužine 2-2,5cm, debljine svega 2-3mm. Koren je plitak, površinski, te se stoga često dešava da smrča bude izvaljena usled prejakog vetra.

 

Cveta tokom aprila i maja muškim cvetovima koji su nalik sitnim šišarkama (dužine do 2cm), dok su ženski cvetovi u stvari šišarke.

Šišarke su u početku zelene boje (dužine do 5cm), u uspravnom položaju, dok se nakon oplodnje savijaju ka zemlji i vise, u tom stadijumu su tamno smeđe boje (dužine do 20cm).

Seme je sitno (oko 5mm), sa krilcima, jajastog oblika. Po sazrevanju i ispadanju semena iz šišarke, i same šišarke opadaju.

Uslove potrebni za uzgajanje smrče jesu minimalni, te jako dobro podnosi gradsku klimu (sadi se kao parkovska vrsta drveća). Odgovara joj poluzasenjen položaj, nikako u potpunoj zaseni okolnog drvća.

Posebno je bitno da sam vrh drveta ima svetla. Izuzetno dobro podnosi duge i hladne zime, mnogo bolje nego leta.

Veliki problem oko uzgajanja smrče predstavljaju letnje žege bez kiše kada biljka znatno slabije i sporije napreduje, kao i premalo ili previše vlage u vazduhu.

Idealni su duboki, ilovasti i peščani tereni, dok će na ostalim tipovima terena rasti nešto slabijim intenzitetom. Razmnožava se semenom kao i vegetativnim putem (potapanjem donjih grana u zemlju).

Smrča može doživeti čak 300 godina. Možda niste znali da se upravo smrča prodaje kao novogodišnja jelka.

Odlično podnosi orezivanje pa se često koristi i kao živa ograda, za bonsai.

Pančićeva omorika – Picea omorika

Picea omorika  Pančićeva omorika, kako se još naziva i „živi fosil“ potiče iz Srbije i predstavlja endemsku vrstu naše države.

Ime je dobila po poznatom srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je pronašao na obroncima planine Tare.

Prirodni areal je dosta mali i to je jedan od glavnih razloga što se ubraja u zaštićene vrste. Obuhvata zapadne delove Srbije kao i istočne predele Bosne, odnosno srednji tok reke Drine. Kada je reč o nadmorskoj visini možemo reći da je razlika izmedju donje i gornje granice dosta velika, čak 400-1700m nadmorske visine.

Od ostalih četinara je izdvaja izuzetno tanko i vitko stablo koje doseže visinu do 50m. Koren je plitak i prilagođava se bukvalno svakom tipu terena.

Krošnja je piramidalnog oblika, stim da su donje grane povijene ka zemlji sa vrhovima ka gore, srednje su u horizontalnom položaju, dok one na vrhu rastu vertikalno. Iglice su sitne, dužine do 2cm.

Cveta od aprila do juna, a šišarke po sazrevanju dobijaju izrazitu tamnoljubičastu boju. Kao što je na početku pomenuto, mnogi je nazivaju živim fosilom uzevši u obzir da se jedino u Srbiji i dan danas održala, a ranije je bila rasprostranjena većim delom Evrope.

Uslovi koju su potrebni za raste ovog četinara jesu minimalni. Ne zahteva toplotu, svetlost, kao ni plodno zemljište. Uspeva na krečnjačkom i stenovitom tlu, kao i na izuzetno vlažnom zemljištu. Vremenom, ljudi su je preneli u Evropu i Ameriku gde se uzgaja kao dekorativna biljka po parkovima ali danas jedino u Srbiji raste slobodno, u prirodi.

Izuzetno dobro podnosi zagadjenja i iz tog razloga uspeva i u gradovima.

Razmnožava se semenom, kao i vegetativnim putem tj. položenicama (grane pri zemlji se zatrpavaju i tako ožiljavaju).

Limun – Citrus limon

Citrus limon – Limun potiče iz Azije, odakle je prenet na Mediteran gde se uzgaja kao ukrasna biljka.

Pripada rodu citrusa (zajedno sa narandžom, mandarinom, limetom, grejpom…).

Limun je manje drvo koje može narasti do visine od 5m. Nije otporan na niske temperature tako da se u kontinentalnom području uzgaja isključivo u saksiji. Listovi su tamno zelene boje, karakterističnog mirisa agruma kada se protrljaju. Zimzelena je biljka što znači da lišće ne odbacuje tokom zime. Kako kod svih agruma, pa tako i kod limuna, cvet je bele boje, izuzetno jakog i prijatnog mirisa. Nakon cvetanja, obrazuje plodove koji se koriste u ishrani, farmaciji.

Kao što rekosmo, zbog neotpornosti, u našim krajevima se uzgaja kao saksijska biljka pa ćemo o tome i nešto više reći.

Odmah na početku treba odbaciti mogućnost uzgajanja limuna u stanu ili zatvorenom prostoru zbog prohteva koje ova biljka zahteva. Prva i jedna od najbitnijih stvari za uzgajanje limuna jeste svetlost i direktno sunce na kojem će biljka biti izložena tokom celog dana ili što je više moguće.

Preko zime je potrebno obezbediti zimsko mirovanje, tj. biljka se unosi u zatvoren prostor gde boravi na temperaturi 7-10C. Čak i u tom periodu, kada biljka nije aktivna, potrebna joj je svetlost. Zalivanje se znatno smanjuje. Zemlja se nikako ne sme skroz presušiti jer će biljka uginuti, ali ne sme biti ni vlažna jer će svo lišće i cvetni pupoljci otpasti.

Dakle, bolje manje vode i suvlja zemlja(u koliko limun opusti listove znači da ga treba zaliti). Nakon što prođu mrazevi, biljku treba izneti napolje gde će boraviti tokom sezone, do sledeće zime. Tokom leta, zalivanje je svakako češće ali opet treba biti oprezan. Zemlja uvek treba biti umereno vlažna. Usled prevelike i dugotrajne vlage u zemljištu, limun će isto kao i zimi odbaciti listove, cvetove i plodove ako ih ima.

Prvo i najobilnije cvetanje jeste odmah po iznošenju, tj. nakon što krene vegetacija. Uz pravilnu negu, limun će nešto slabije cvetati i tokom leta i jeseni. Ne zahteva posebnu smešu zemlje već to može biti zemlja iz bašte kojoj je dodato malo zemlje za cveće, humusa i peska.

Jedino je bitno da takva zemlja ne zadržava previše vlage. Veličina saksije zavisi od veličine biljke, što se može odokativno proceniti. U zavisnosti koliko biljka brzo napreduje, tako treba i presađivati biljku.

Najbolji period za presađivanje jeste pre samog početka vegetacije, tj. februar/mart.

Poželjna je prihrana, prema uputstvu na ambalaži preparata. Podnosi orezivanje, koje je najbolje izvršiti takođe pre samog početka vegetacije i iznošenja na otvoreno.

Dešava se da limun povremeno napadnu štitaste vaši, pa stoga biljku treba tretirati odgovarajućim preparatima.

Može se razmnožiti putem semena, kada je neophodno kalemiti klijanac kako bismo imali biljku koja će rađati plodove. Takođe, može se razmnožiti margotiranjem ili ožiljavanjem zrelih reznica pomoću fitohormona za ožiljavanje.

Pitomi kesten – Castanea sativa

Castanea sativa – Pitomi kesten potiče iz Male Azije.

Rimljani su ga kasnije preneli u Evropu i Sredozemlje gde se odomaćio. Raste do visine od 30m. Ima veliku, gusto razgranatu krošnju. Listovi su duguljasti, nazubljeni.

Cvetanje se odvija tokom juna kada je drvo uveliko olistalo. Tokom cvetanja, kesten je odlična pčelinja paša, kvalitetan med.

Postoje muški i ženski cvetovi. Bele su boje, skupljeni u manje grozdove. Plod koji je obavijen dlakavom i bodljikavom opnom sazreva u oktobru.

Plod sadrži veliki procenat skroba i od njega se pravi brašno, može se kuvati, peći.

Kesten počinje sa plodonošenjem nakon 7. i 8. godine. Ukoliko podižete zasad pitomog kestena treba obratiti pažnju na pojedine stvari.

Kesten zahteva kiselo zemljište, mada raste i na slabo kiselom do neutralnom. Nadmorska visina ne bi smela da prelazi 1000m, idealna je 200-500m.n.v.

Nije preterano otporan na niske temperature pa stoga idealno uspeva na Sredozemlju. Teren za sadnju bi trebao da bude brežuljkast, ima blagi nagib. Životni vek je do 300 godina. Razmnožava se semenom, odnosno sejanjem ploda.

S obzirom da je klijavost relativno kratka, do nekih 6 meseci, plod treba posejati odmah po zrenju, a to je u oktobru.

Bršljan – Hedera helix

Hedera helixBršljan potiče iz Evrope. Na našem području slobodno raste po šumama. Bršljan predstavlja zimzelenu puzavicu koja može dostići dužinu i do 20m. Koristi se za ozelenjavanje zidova i fasada. Raste relativno sporo, ali veoma bujno i robusno. Odlično podnosi orezivanje.

Mladi listovi su kružnog, a stariji srcolikog oblika. Cveta na jesen, a sitni, crni plodovi sazrevaju u martu i aprilu. Uzevši u obzir da raste u šumi, znači da zahteva hlad ili poluhlad. Zemlja treba biti vlažna, sastav nije bitan.

Sunce mu baš i ne odgovara. Listovi će biti oprljeni, a sama biljka će slabije napredovati nego da je u hladu. Zbog toga je bršljan idealan za sadnju na mestima gde je vlaga velika i gde nema sunca, odnosno uz neki zid, objekat. Izuzetno se lako razmnožava.

U bilo koje doba godine se uzimaju reznice dužine 15-20cm. Može se ožiliti u posudi s vodom.

Drugi način je da se odmah posade u zemlju. U tom periodu vlaga i redovno zalivanje su neophodni.

Danas postoje stotine varijeteta ove biljke.

Sitnolisni, krupnolisni, list prošaran žutim šarama, po obodu, po sredini. Takođe, list bršljana se koristi u medicini, za spravljenje čajeva.

Božur – Paeonia

Paeonia – Božur nam dolazi sa Istoka, odnosno Kine gde je prozvan „carskim cvetom“. Danas se odomaćio po dvorištima i okućnicama. Veoma zahvalna biljka koja svojim krupnim cvetovima krasi dvorišta tokom maja i juna. Razlikujemo zeljasti i drvenasti božur, mada se oba gaje u istim uslovima. Obe vrste formiraju žbun. Zeljasti božur, koji raste iz gomolja tj. krtole, svakog proleća izbija iz zemlje formirajući bujan i gust grm. Dostiže visinu 0,5-1m. Cveta tokom maja i juna. Cvetovi su krupni i „puni“, a mogu biti beli, crveni, rozi, ljubičasti. Zahteva sunčan do polusenovit položaj. U potpunoj zaseni cvetanje može izostati. Zemlja uvek treba biti vlažna, dobro drenirana. Zarad dobrog cvetanja, božur povremeno treba prihraniti stajskim ili tečnim đubrivom. Razmnožava se semenom i deljenjem gomolja. Semenom je dosta dug proces pa se stoga praktikuje razmnožavanje putem deljenja gomolja. Nakon što se list osuši, kraj septembra i oktobar, zemlja oko gomolja se iskopa i pažljivo odvoji deo koji mora imati barem mali deo korena. Ostatak gomolja ne treba dirati jer božur ne voli česta premeštanja što može prouzrokovati slabije cvetanje naredne godine. Sadi se na dubini 3-5 cm. Tokom cele godine ostaje u dvorištu, u zemlji. Kod drvenastog božura princip uzgajanja je isti. Dostiže visinu 1,5-2m. Orezivanje se vrši u rano proleće, pre početka vegetacije kada se orezuju samo one grane koje narušavaju izgled same biljke. Razmnožava se reznicama tokom leta i položenicama tokom zime. S obzirom da se toliko često sreće po okućnicama, jasno je da je prost za uzgoj.