Trolisna lozica – Parthenocissus tricuspidata

Parthenocissus tricuspidata – Trolisna lozica, u narodu poznata i kao partenocisus, devojačka ili troprsta lozica potiče iz Severne Amerike.

Nezahtevna puzavica koja nema prohteva oko uzgajanja, kao ni svoja „rođaka“ petoprsta lozica. List je izdeljen na tri režnja, pa otud naziv troprsta ili trolisna loza.

Cveta sitnim cvetovima, a plodovi nalik plodovima borovnice su grupisani u manje grozdove. Što se tiče brzine rasta, može se reći da spada u brzorastuće puzavice.

Za oslonac je potrebno obezbediti čvrstu potporu npr. zid, ograda.

Za podlogu se hvata takozvanim pipcima, koja se bukvalno lepi za oslonac, tako da joj nije potrebna bilo kakva dodatna mreža ili merdevine. Uporedivši je sa petoprstom koja se više grana, troprsta raste u dužinu/visinu pa je preporučljivo orezivanje kako bi se postigao odgovarajući efekat.

Takođe, odgovara joj orezivanje, koje je manje-više i neophodno za ovu vrstu jer zbog svog „divljeg“ rasta za krato vreme prekriva velike površine.

Odgovara joj sunčana do polusenovita pozicija (u hladu će rasti slabijim intenzitetom).

Sastav zemljišta takođe nije od bitnog značaja, ali svakako važi što bolja zemlja, biljka će bolje napredovati. Odgovara joj vlažnija zemlja, tako da preko leta voli zalivanje.

Može se razmnožavati semenom, reznicama, izbojcima. Za razliku od petoprste, ova vrsta se dosta teže razmnožava iz reznice.

Procenat ožiljenih reznice je dosta mali. Reznice se skidaju u rano proleće pre olistavanja ili u kasnu jesen.

Trebaju biti dužine do 10ak cm, sa 3-4 pupoljka. Retko se oko biljke može videti izbojak koji se može odvojiti od matične biljke.

U tekstu su date preporuke za uzgajanje ove puzavice, ali nemojte mariti ako ne ispunjavate sve ovo već obavezno posadite ovu biljku u koliko imate mesta, neki slobodan zid.

A izgled ove biljke, odnosni njenog lišća u jesen je priča za sebe.

Javorolisni platan – Platanus acerifolia

Platanus acerifolia – Javorolisni platan se veoma često sreće po parkovima ili u drvoredima, kako ga još nazivaju „parkovska vrsta“.

Tačno poreklo ove vrste nije utvrđeno, jer je on u stvari hibrid između Platanus occidentalisa (američkog ili zapadnog platana) i Platanus orientalis (istočnog platana).

Pored pomenutih vrsta, ovaj hibrid se pokazao najotpornijim u svim pogledima.

Zbog svoje izuzetne otpornosti na zagađenja, idealan je za sadnju u gradovima, pored industrijskih postrojenja.

Stoga, jedno je od najčešćih vrsta drveća koje viđamo po parkovima. Takođe, otporan je na hladnoću.

Odlično se pokazao i u sadnji u šumskim uslovima što potvrđuje prilagodljivost ovog hibrida.

Ne zahteva određenu poziciju sadnje. Sastav zemljišta takođe nije od značaja, bilo ono kiselo ili bazno.

Odgovara mu nešto veća vlažnost zemljišta. Po brzini rasta, ubraja se u srednjorastuće drveće. Karakteristična je boja stabla koja se menja nakon ljuštenja kore tokom letnjih meseci. List ove vrste platana dosta podseća na list javora pa otuda naziv „javorolisni“.

Kao i svi, pa tako i ovaj platan doseže velike razmere kada je reč o veličini rasta. Može dostići visini do 50m, kao i dugačak životni vek.

Cveta u vreme izbijanja listova, muškim i ženskim cvetovima. Formira plodove (uglavnom u paru) u vidu loptica koje su sastavljene od velikog broja semenki. Seme je sitno i duguljasto, sa dlačicama (čuperkom) na jednoj strani. Razmnožava se semenom ili vegetativno.

Zbog izuzetno niske klijavosti semena, ovaj vid razmnožavanja se ne praktikuje.

Inače, seme se prekriva tankim slojem zemlje koja mora imati konstantnu vlagu i toplotu.

Reznice se uzimaju tokom marta, aprila i mogu se ožiliti bez hormona.

Klematis – Clematis

Clematis – Klematis, u narodnu poznat i kao pavitina je listopadna, baštenska puzavica.

Potiče iz Azije i Evrope. Odlikuje se brojnim cvetovima koji ovu biljku čine idealnom za svaki vrt ili balkon. Postoji preko 200 vrsta, od kojih se svaka razlikuje drugačijom bojom cveta, oblikom lista, veličini rasta.

Klematis doseže dužinu, odnosno visinu (u zavisnosti od vrste) 0,5-10m. Za njegov rast obavezno je obezbediti oslonac bila to žica, zid, štap, po kojoj će puzati. Posebno zanimljivio kod kelmatisa jeste da se boja cveta kreće od bele, žute, rozikaste, do tamno ljubičaste, plave, crvenkaste, što opet zavisi od vrste.

Cveta od maja do septembra. Sadi se na sunčanim do polusenovitim položajima. Zahteva dosta vlage pa stoga koren i samo podnožje biljke (20ak cm) treba biti u hladovini, zaklonjeno od direktnog sunca.

Pitanje je, kako to postići kada klematis voli dosta sunca?

Koren se može malčirati. Oko biljke se postavlja borova kora (veoma dekorativno izgleda) ili piljevina koja će zadržati vlagu tokom toplih letnjih dana.

Ovo je posebno bitno kod mlađih biljaka. Pored toga, preporučljivo je oko klematisa posaditi niže biljke (biljke koje nisu robusne, imaju slab i površinski koren) koje će praviti hladovinu ili jednostavno postavite baštenske figure.

S obzirom da zahteva dosta vlage, znači da voli često zalivanje. Zemlja treba biti plodna i propusna.

Ukoliko je glinovita treba dodati peska. Klematis treba prihranjivati svakog proleća. Raste relativno brzo, kao većina puzavica. Bitna stvar kod uzgajanja klematisa jeste orezivanje.

Klematisi su podeljeni u tri grupe, prema načinu i periodu orezivanja. Kako bi ste znali kojoj grupi pripada Vaš klematis, pogledajte tabelu na dnu teksta gde su navedene poznatije vrste. Biljke iz prve grupe rano cvetaju, sitnim cvetovima.

Takve biljke formiraju cvetove na prošlogodišnjim granama. Orezuju se odmah nakon cvetanja (maj) i to samo one grane koje su izmrzle tokom zime ili štrče i narušavaju izgled biljke.

Ukoliko se ova vrsta klematisa oreže tokom avgusta ili septembra, cvetanje će sledeće godine biti dosta slabije, tako da biljke iz ove grupe u suštini nije ni potrebno orezivati.

Biljke iz druge grupe takođe rano cvetaju, krupnim cvetovima i cvetove stvaraju na mladim, ovogodišnjim granama. Takve biljke se orezuju pred sam početak vegetacije (februar i mart), na polovinu svoje visine. Biljke iz treće grupe obično cvetaju kasno, krupnim cvetovima, na jednogodišnjim granama.

Orezuju se u isto vreme kao i biljke iz treće grupe, odnosno u kasnu zimu i to na visinu od oko 30-40cm od zemlje. Razmnožava se reznicama i položenicama. Reznice se uzimaju tokom leta, vrhovi grana, koji se potom sade u saksiju.

Reznice moraju biti u hladovini uz konstantnu vlagu koja se može postići prekrivanjem saksije isečenom flašom.

Uz hormon za ožiljavanje rezultati su svakako bolji. Drugi način je poleganje, zatrpavanje grana u zemlju, tokom jeseni.

Tako zatrpane grane ne dirati do proleća.

Na proleće, ukoliko su pustile koren, treba ih odseći od matične biljke i presaditi na stalno mesto.

Klematis se može uzgajati i kao saksijska biljka kada će dosta slabije cvetati nego posađena u vrtu.

Zamija – Zamioculcas zamiifolia

Zamioculcas zamiifolia – Zamija se ubraja u sukulente, međutim uzgaja se kao sobna biljka.

Poreklo vodi iz Istočne Afrike. Tokom prošlog veka, holandski botaničari su ovu biljku razmnožavali tako da se danas često sreće po cvećarama, jedna je od najuzgajanijih sobnih biljaka. Kao što rekoh, biljka je sukulentna. Raste iz gomolja, rizoma, iz kojeg izbijaju listovi dužine do 1m i tako formiraju manji žbun.

Listovi su tamnozeleni, sjajni, na prvi pogled veštački. Biljka je dekorativna i često se koristi za uređenje enterijera. Zahteva izuzetno malo pažnje ili kako kažu, što je manje gledaš to će ona bolje rasti. Prvenstveno je bitno da biljka ne podnosi vlažnu zemlju.

S obzirom da se u zemlji nalazi rizom u kojem biljka akumulira potrebnu količinu vode, zalivanje se vrši do jednom mesečno, nikako češće. Uostalom, vremenom ćete se uhodati oko zalivanja, zemlja se između zalivanja treba dobro prosušiti. Ukoliko listovi naglo počinju da žute, prvo obratite pažnju na zalivanje kao i da li je rizom počeo da truli usled prevelike vlage.

Drugi razlog jeste prevelika svetlost kojoj je biljka izložena. Zemlja u kojoj je posađena zamija treba biti slična onoj za kaktuse i sukulente. Bitno je da bude porozna, tj. da brzo gubi vlagu.Voli malu saksiju u kojoj će se koren „gužvati“. Ne zahteva direktnu sunčanu svetlost, baš suprotno, bolje će napredovati u poluhladovini ili totalnom hladu sa malo dnevne svetlosti. Minimalna temperatura koju biljka podnosi jeste 15C.

Tokom leta može stajati napolju, dobro zaklonjena od sunca, mada može tokom cele godine biti u zatvorenom. Po dolasku hladnog vremena, biljku na vreme treba uneti u grejanu prostoriju. Idealna temperatura je 20-25C. Tokom leta, biljka iz rizoma izbacuje nove grane, odnosno listove.

U zimskom periodu, kada je u zatvorenom, znatno će usporiti rast. U sobni uslovima cveta dosta retko, samo starije biljke. Razmnožava se na više načina.

Prvi, pa da kažemo i najlakši i najbezbolniji za biljku jeste putem listića. Sa grane se otkine listić i jednostavno pobode u zemlju. Vremenom, listić će se osušiti a u zemlji će se stvoriti mali rizom iz kojeg će početi da izbijaju listovi (proces dobijanja novog rizoma traje po par meseci).

Drugi način jeste deljenjem rizoma.

Treći način, koji se čak najmanje preporučuje jeste ožiljavanje grana. Biljku moramo osakatiti, odseći granu koju potom treba staviti u posudu sa vodom. Ubrzo će se formirati koren.

Ovaj vid razmnožavanja ne treba praktikovati jer se lako može desiti da grana u vodi istruli.

Vodite računa odakle odsecate granu kako biljka nakon toga ne bi izgledala ružno i ofucano. Prema verovanju Feng shui, ova biljka donosi novac u dom.

Takođe je bitno napomenuti da je biljka jako otrovna i nakon kontakta sa biljkom treba oprati ruke.

Beli bor – Pinus sylvestris

Pinus sylvestris Beli bor se može sresti u području Severne Evrope, tj. Skandinavije, Rusije, kao i u Severnim oblastima Azije.

Takođe, veoma je rasprostranjen i na Balkanskom poluostrvu (Hrvatska, Bosna, Srbija, Makedonija…). Dostiže visinu do 40m, mada su češći primerci od 25m.

Krošnja je piramidalnog oblika širine do 5m. Vremenom, donje grane odumiru i time se formira visoko i „vitko“ stablo. Životni vek ovog četinara je oko 250 godina. Od ostalih četinara se posebno izdvaja po svojoj prilagodljivosti. Jednom rečju, ne postoji pozicija gde beli bor neće rasti.

Pogodan je za pošumljavanje ogolelih terena nakon erozije, požara, pa čak i peskovitih tla. Isto tako će rasti i na vlažnim do močvarnim područjima.

Odlično podnosi sušu. Tamno – narandžasta boja kore, u kontrastu sa plavičastim iglicama predstavlja predivnu kombinaciju boja.

Dekorativno izgleda posađen pojedinačno ili u grupi. Spada u golosemenice. Dvodoma je biljka što znači da na drvetu rastu muški i ženski cvetovi.

Razmnožava se semenom koje se nalazi u šišarkama. Smola belog bora se zbog svoje koristi u farmaceutskoj industriji.

Drvo je kvalitetno i u širokoj je upotrebi u drvnoj industriji i građevini (nameštaj, drvna građa).

Crni bor – Pinus nigra

Pinus nigra – Crni bor je najčešća vrsta iz ovog roda.

Prirodni areal, možemo reći i poreklo, se kreće od Španije, Alpa, duž cele Jadranske obale do Male Azije. Glavna odlika borova jeste njihova izdržljivost na najekstremnije uslove sredine u kojoj žive (sneg, kiša, suša, vetar, led, hladnoća, zemljište, nadmorska visina), kao i dugovečnost.

Crni bor može doživeti čak 500 godina. Od svih borova, crni bor je najotporniji na gradske uslove i zagađenja, pa je stoga idealan za sadnju po gradovima. Takođe, ne bira tipove i sastav zemljišta, raste bukvalno na svim tipovima pa čak peskovitim, glinovitim, plitkim i neplodnim zemljištima.

Pozicija sadnje takođe nije ključna za rast ove vrste, mada mu više odgovaraju pozicije sa dosta sunca. Raste na gotovo svim nadmorskim visinama (dovoljno je uzeti u obzir da raste kako na Alpima, tako i na obali Jadrana).

Po brzini rasta spada u srednjorastuće. P. nigra dostiže visinu do 50m, češći su primerci visine do 25-30m.

Krošnja je kupasta do kišobranasta, dobro razvijena i gusta.

Četine su (uvek po dve u paru) tamno-zelene, blago povijene, dužine 10-15cm. Kora je svakako tamne boje odakle i potiče naziv.

Kod mladih biljaka sivkaste, a kasnije smeđe boje. Kod starijih primeraka biva ispucala dužinom stabla, kada je i najdekorativnija. Cvetovi su jednopolni (muški i ženski cvetovi su odvojeni, rastu zasebno).

Cveta u maju, dok šišarka sazreva tokom novembra/decembra i na drvetu ostaje tokom cele zime. Razmnožava se semenom, koje lako klija, nije potrebna stratifikacija. Šišarke treba obrati već tokom oktobra, dok su još zatvorene kako se seme ne bi rasulo.

Kada se šišarka otvori, seme se može videti golim okom između pukotina u šišarki (ima „krilca“). Na proleće, seme se klasično poseje (0,5 do 1cm dubine), većina semena klija u roku od mesec dana.

Ukoliko ste početnik i neznalac oko borova, ovo Vam može pomoći da razlikujete crni (Pinus nigra) i beli (Pinus sylvestris) bor.

Već na prvi pogled, razlika je očigledna. Kao prvo pravilo se može uzeti „vitkost stabla“. Kod crnog bora, stablo je izrazito pravo, grane su ravnomerno raspoređene, dok je beli bor uglavnom sa izvijenim stablom, grane neravnomerno raspoređene.

Drugo jeste boja kore. Kod crnog bora kora jer sivo-smeđa, ispucala, dok je kod belog bora od osnove stabla ka vrhu sve svetlija braon-narandžasto-zlatne boje.

Kada malo bolje pogledate, razlika između boje i veličine četina je ogorma.

Kod crnog bora iglice su tamno-zelene, duge i čvrste, a kod belog bora one su svetle boje, znatno kraće.

Anđeoska truba – Brugmansia

Brugmansia – Anđeoska truba potiče sa kontinenta Južne Amerike (Čile, Kolumbija, Andi).

Naziv dobija po „obešenim“ cvetovima koji podsećaju na trube, a zbog zadivljujućeg izgleda su nazvane anđeoske. Izuzetno dekorativna, ali isto toliko i otrovna cvetnica.

U prirodi izrasta u omanje drvo, dok kod nas uzgajana u saksiji ne prelazi 2m. Posebno naglašavamo „uzgajana u saksiji“ iz razloga što nije otporna na hladnoću, tj. pri temperaturama nižim od 0C mrzne i propada, pa se stoga uzgaja kao saksijska biljka. Brugmansija se najčešće viđa u formi drveta, ali se od nje vrlo lako može formirati i žbun.

Poseduje krupne, ovalne, mesnate i „dlakave“ listove, tamno zelene boje. Cvetovi su zaista zadivljujući. Dostižu veličinu do 25cm. Mogu se videti u velikom spektru boja, odnosno krem, bele, žute, narandžaste, roze boje u dosta nijansi.

Opojnog su mirisa, posebno predveče, nakon zalivanja. Cveta s početkom proleća pa sve do zimskih dana. Nakon cvetanja, na mestu cveta se stvara plod, sličan plodu kestena samo bez bodlji. Odgovara joj pozicija sa jutarnjim suncem, tj. bitno je da ne bude izložena direktnom suncu, jer će listovi po sebi dobiti opekotine i požuteti.

Zato, balkon je idealno mesto za anđeosku trubu. Uzevši u obzir ogromne listove i cvetove, logično je da biljka zahteva veću količinu vode.

Tokom letnjih dana, zalivanje je neizostavno svaki dan. Sa druge strane, tačan period između zalivanja zavisi od pozicije biljke, sastava zemljišta, veličine korena u saksiji i još mnogo toga, pa se vodite logikom da se zemlja nikako ne sme osušiti.

Drugačije je zimi, kada je temperatura dosta niža, pa se samim time i zemlja sporije suši, pa se i zalivanje proređuje. Tada je dovoljno da zemlja bude tek toliko vlažna da biljka ne opusti listove. Takođe zahteva plodnu zemlju, jer će u suprotnom cvetanje biti izostavljeno ili umanjeno.

Preporučljivo je đubrenje, tokom sezone rasta jednom u dve nedelje.

Preko zime, biljka se mora uneti na prohladno, dakle negrejanu prostoriju. Idealna temperatura je 5-10C. Pri višim temperaturama, sa rastom počinju izdanci koji će biti tanki usled premalo svetlosti i takvi izdanci samo iscrpljuju biljku.

Bitnu ulogu igra orezivanje nakon cvetanja ili iznošenja iz zimovnika.

Ovogodišnje grane treba skratiti na polovinu njihove dužine ili na 3-4 pupoljka. Tako će se zadržati gušća forma biljke. Kao što rekosmo na početku, biljka je izuzetno otrovna i to svi njeni delovi (list, cvet, plod), tako da treba biti pažljivi.

Mnogi ljudi su u zabludi i često brugmansiju mešaju sa daturom, koja u stvari jeste slična, ali na prvi pogled sasvim druga biljka. Očigledna razlika između ova dva kultivara jeste položaj cveta.

Kod brugmansije je obešen i visi ka dole, dok je kod dature okrenut ka gore. Isto tako plod kod brugmansije nema bodlje, dok plod dature podseća na plod čička ili kestena, jer po sebi ima bodlje. Takođe, brugmansija mrze, dok je datura otporna na hladnoću i uzgaja se na otvorenom kao svaka perena.

Koliko je brugmansija laka za uzgajanje, toliko se lagano razmnožava bilo to putem semena ili reznica. Seme se seje klasično, kao i svako seme, dok je razmnožavanje reznicom, kao i u većini slučajeva, efikasnije i brže do dobijanja biljke spremne za cvatnju.

Orezane grane možete izdeliti na više raznica, dužine oko 15cm.

Reznice treba držati u posudi sa vodom, a nakon puštanja žila posaditi u zemlju.

Dosta se lako, brzo i u velikom procentu ožiljavaju.

Koralni zvončić – Heuchera

Heuchera Koralni zvončić, odnosno hojhera pripada porodici Saxifragaceae.

Ova perena potiče sa područja Severne Amerike. Ime je dobila po doktoru Johanu Vonu Heucheru, a narodni naziv po cvetovima koji podsećaju na zvončiće.

Svojim dekorativnim listovima formira prizemnu rozetu, tj. manji „žbun“. Može se uzgajati i kao saksijska biljka, ali će u vrtu svakako dostići svoju punu veličinu do oko 50cm u obimu.

Nakon par decenija ukrštanja, danas postoji preko stotinu varijeteta ove predivne biljke, sa listovima u bezbroj nijansi. Otporna je na hladnoću i vekovima se uzgaja kao baštenska biljka. Cveta s početkom leta, pa sve do prvih mrazeva.

Cvetovi su formirani u manje grozdove, a podsećaju na zvonca, crvenkaste, roze ili bele boje.

Nakon cvatnje, cvetove treba rezati kako bi biljka cvetala tokom cele godine.

Ne traži previše pažnje oko uzgajanja. Voli polusenovita, do potpuno osenčena mesta.

Na suncu, listovi pojedinih vrsta dobiju opekotine i tako gube na dekorativnosti. Odgovara joj vlažnije zemljište, koje može biti bogato humusom ili čak manje plodno (kada će biljka slabije rasti i cvetati). Razmnožava se semenom ili deljenjem busena. Sejanje semena je dosta nepouzdan način za dobijanje traženog varijeteta.

Podelom busena, dobićete novu biljku koja će imati sve osobine kao matična.

Prilikom sadnje u vrt, sadi se na rastojanju 20-30cm, a vremenom će se bokoriti i popuniti praznine.

Dakle, perena koja uz veoma malo pažnje i nege krasi vrt tokom cele godine, što dekorativnim listovima, što cvetovima.

Ruža iz Jerihona – Selaginella lepidophylla

Selaginella lepidophylla – Ruža iz Jerihona, Jerihonska ruža,

Rose of Jericho samo su neki od naziva za ovu „besmrtnu biljku“.

Poreklom je sa severa Afrike, tačnije iz grada Jerihona, po kojem je i dobila ime.

Bez obzira na ime, ova čudnovata biljka nema veze sa ružama, dok se ubraja u paprati. Glavna osobina ruže od Jerihona jeste da može preživeti duge vremenske periode bez i malo vode i vlage, čak nekoliko decenija (do 50 godina).

Na prvi pogled, to je suva, krhka i uvenula biljka, sklupčana u omanju loptu. Međutim, u dodiru sa vodom se otvara u roku od par sati.

Ubrzo izbacuje sitno seme u vidu spora. Potopljena u vodi ne bi trebalo da stoji više od dve nedelje.

Dugo držanje u vodi slabi životne funkcije ove biljke i može se desiti da ugine. Nakon što biljka ostane bez vode, u roku od par sati se ponovo uvija u lopticu i spremna je za dugogodišnji period bez kiše. Na taj način su ove biljke razvile mehanizam preživljavanja i razmnožavanja u predelima sa malim količinama padavina.

Nakon što padne kiša, biljka se „odmotava“, tj. olista i ozeleni, potom izbaci seme, a nakon što vlaga nestane, pono se skuplja i čeka sledeći pogodan period za ponovno otvaranje. Kada je reč o uzgajanju u kućnim uslovima, tu stvarno nema mudrosti.

Biljku postavite u pliću posudu, tako da deo sa sitnim korenčićima bude usmeren ka dole. Potom sipajte mlake vode do dela sa listovima, odnosno da samo deo sa korenom bude u vodi. Proces otvaranja možete ubrzati tako što ćete biljku par minuta držati pod mlazom vrele vode.

Nakon 2-3 sata, biljka će potpuno raširiti svoje listove. Po otvaranju, osetićete karatkerističan miris koji ova biljka ispušta.

Kasnije ne treba polivati biljku vodom kako ne bi došlo do pojave buđi. Potpoljenu u vodi možete držati do 15ak dana, ne preporučuje se duže.

Kako bi Vaša biljaka bila zelena kao one sa neta, obavezno menjajte vodu svakodnevno, u suprotnom listovi će biti bledunjavi.

Nikako ne sadite ovu biljku u supstrat već je samo držite potopljenu u vodi!

Nakon što Vam je dosadilo da biljku gledate tako otvorenu, prospite vodu iz posude i posmatrajte kako se listovi polako skupljaju i formiraju krhku lopticu koja podseća na uginulu biljku.

Period između potapanja biljke treba biti barem mesec dana. Biljka će se svakako otvoriti i nakon nedelju dana od prethodnog potapanja, ali treba znati da će duže živeti što je ređe i u kraćem vremenskom periodu potapamo.

Razmnožava se putem spora što je dosta komplikovano u kućnim uslovima ili deljenjem biljke nakon što se udovoji. Prema verovanju, nakon bežanja iz Nazareta u Egipat, Sveta Marija je ovu biljku osvetila i podarila joj „večni život“.

Tako se danas ova biljka nasleđuje s kolena na koleno zbog svoje večnosti. Takođe, kuća u kojoj se nalazi ova sveta biljka jeste blagoslovena, srećna i napredna.

Dakle, ovu biljku možete ubiti jedino dugotrajnim držanjem u vodi.

Indijski jorgovan – Lagerstroemia indica

Lagerstroemia indica – Indijski jorgovan ili lagestremija je dekorativno drvce, odnosno žbun čiji cvetovi ovu biljku čine posebnom.

Poreklom je iz Kine i Indije, a prostire se čak do Australije. U zavisnosti od želje uzgajivača, lagestremija se može uzgajati kao žbun, kako u prirodi raste, ili kao manje drvo, što se lako postiže orezivanjem.

U prirodnom staništu dostiže visinu do 8m, dok u našem podneblju ne prelazi 3-4m. Zbog otpornosti na niske temperature, može se saditi u vrtu.

Posađena u saksiji nešto slabije cveta. Cvetovi, po kojima je u stvari ova biljka prepoznatljiva mogu biti bele, crvene, ljubičaste ili rozikaste boje. Grupisani su u omanje bukete.

Cveta tokom leta i jeseni (jun-oktobar). Nakon cvetanja, stvaraju se plodovi/čahure, grupisane u grozdove, koji na granama ostaju do idućeg proleća. Pored izuzetno dekorativnih cvetova, boja stabla takođe dolazi do izražaja.

Kora je dosta glatka, krem boje, prošarana crveno-braonkastim linijama. Listovi su kožasti, tamno zelene boje, elipsoidnog oblika. Indijski jorgovan zahteva sunčane pozicije, po mogućnosti tokom celog dana. Tokom leta zalivanje treba biti redovno (pogotovo ako je u pitanju manja biljka), ali svakako umereno.

Prethodno važi samo uz uslov da je zemlja dobro drenirana, odnosno da ne zadržava vodu. Sastav zemljišta nije posebno bitan, ali treba pomenuti da zemlja treba biti neutralna do blago kisela. Preporučuje se prihranjivanje kako bi i cvetanje bilo obilnije.

Orezivanje je od bitnog značaja. Cvetovi se stvaraju na ovogodišnjim granama, tako da pre početka vegetacije treba odstraniti slabe i nepotrebne grane. Razmnožava se semenom ili reznicama. Seme pre setve treba potopiti u vodu na 24h, a potom ga posejati na dubinu prečnika semena.

Konstantna vlaga i temperatura od oko +24C su neizostavni za klijanje. Razmnožava se i poludrvenim reznicama tokom leta i rane jeseni.