Hidrokultura

Šta je zapravo hidrokultura?

Bilo da se uzgajanjem biljaka bavite amaterski, iz hobija, ili ste pak dugo godina u svetu hortikulture, sigurno ste se susretali sa pojmom „hidrokultura“ koji Vam i dalje predstavlja nedoumicu, šta zapravo znači. Prvo na šta nas asocira reč hidrokultura jeste voda (gr. hydro), što zapravo i jeste deo odgovora. Jednostavno rečeno, hidrokultura predstavlja uzgajanje biljaka u vodi, bez zemlje, odnosno u veštačkim uslovima. U sledećem delu teksta, pisaćemo o hidrokulturi koja se može primeniti u kućnim uslovima, bez puno ulaganja i iskustva, dakle, kao hobi.

– Kako je moguće uzgajati biljke bez zemlje?

Do skoro se smatralo da biljka živi tako što „jede“ zemlju u kojoj raste. No, istina je potpuno drugačija. Koren biljke usvaja vodu u kojoj se nalaze hranljive materije (iz zemlje) koje je voda prethodno rastvorila. Druga i takođe bitna uloga zemlje jeste da biljkama obezbeđuje oslonac (pričvršćivanjem korena za podlogu). U hidrokulturi je sve obrnuto. Prve svega, bitno je napomenuti da sredina u kojoj se nalazi koren mora biti sterilna (bez organskih materija). Umesto zemlje, koriste se glinene kuglice ili perlit koje biljci obezbeđuju oslonac. Odlično su se pokazale kuglice od gela koje narastaju u dodiru sa vodom (mogu se nabaviti u kineskim radnjama). Hranljive materije biljka dobija iz vode u kojoj „pluta“. Ostali uslovi su isti kao i kod klasičnog uzgajanja u zemlji.

– Šta su glinene kuglice i perlit, zbog čega se ne koristi zemlja?

Obe vrste supstrata su podjednako dobre, pre svega jer su sterilni. Granulacija supstrata ne utiče na rast biljke, već samo na dekorativnost. Obezbeđuje oslonac biljci, dok sa druge strane obezbeđuje adekvatan odnos vlage i kiseonika koji je potreban korenu. Dostupni su u svim bolje snabdevenim cvećarama. Mana perlita jeste to što je lagan, tako da ispliva nakon što se potopi u vodu pa se često koristi u kombinaciji sa glinenim kuglicama (izgleda veoma dekorativno). Kao što je napomenuto, supstrati koji se koriste jesu sterilni, dok zemlja to svakako nije jer je sastavljena iz organskih materija koje bi dovele do truljenja korena u hidrokulturi, kasnije ćemo videti zašto. Ne treba koristiti kamenje iz prirode jer ono nije sterilno.

– Zbog čega je hidrokultura bolja i efikasnija nego uzgajanje u zemlji?

Hidrokultura je definitivno i ubedljivo bolji i efikasniji način od uzaganja biljaka u zemlji. Za to postoji nebrojano mnogo razloga. Na prvom mestu uzimamo u obzir zdravlje. U hidrokulturi se ne koristi zemlja u kojoj se nalaze spore, budji i mnogi drugi mikroorganizmi koji mogu dovesti do alergije, zatim nema neprijatnih mirisa iz zemlje, kao ni insekata koji se u njoj razvijaju. Nema bojaznosti od previše ili premalo zalivanja, što je kod početnika najčeći uzrok propadanja biljke. Znatno su manje šanse za truljenje korena, oboljenja i propadanje same biljke. Ceo korenov sistem podjedanko usvaja hranljive materije iz vode. Potrebno je mnogo manje prostora jer biljke uzgajane na ovaj načine sporije uvećavaju masu korenu, pa je presađivanje dosta ređe. Zahteva manje vremena, posvećenosti, brige.

– Šta mi je sve potrebno za hidrokulturu?

Postoje sistemi i specijalne posude namenjene isključivo za ovaj vid uzgajanja biljaka. Naravno, cene su takođe specijalno dobre, tako da ćemo uzeti u obzir ono što imamo pri ruci. Tokom teksta smo spominjali perlit ili glinene kuglice koje se koriste u zamenu za zemlju. Glinene kuglice izgledaju dekorativnije i pružaju bolji oslonac. Više ne koristimo klasične saksije sa otvorima na dnu, već staklene posude (npr. vazna za cveće, tegla…). Idealno je da staklo bude tamnije kako se ne bi stvarale nepotrebne alge. Alge nisu štetne i ne utiču na rast biljke koja je posađena u istoj posudi, ali će uticati na dekorativnost, dok će sa druge strane uzimati hranu koja je potreba posađenoj biljci. Postoji trik sa komadićem uglja koji se ubacuje u supstrat kako bi očuvao sterilnost sredine. Na kraju, potrebna nam je biljka koju ćemo posaditi.

– Koje biljke se koriste u hidrokulturi?

Uzevši u obzir razvoj hidrokulture, danas se na taj način mogu uzgajati gotovo sve biljke, od sobnog bilja pa do povrća. Preporučujemo Vam da za početak koristite sobne biljke koju su najlakše za održavanje u pomenutim uslovima. Idealne su difenbahija (Dieffenbachia), kalatea (Calathea), ukrasni bambus (Dracaena sanderiana). Kada „uđete u štos“, možete se oprobati u uzgajanju pojedinih vrsta orhideja, kao npr. Phalenopsis, Paphiopedilum, Cymbidium, Oncidium, Dendrobium. Pogodne su i lukovice zumbula, lala, amarilisa… Na kraju krajeva, pokazalo se da je isplativo uzgajati povrće na ovaj način jer je prinos veći, dok je potrebno znatno manje vremena do cvetanja i samog sazrevanja ploda, jer biljka brže i bolje napreduje.

– Sve je spremno, kako da posadim biljku?

Kada ste sve spremili, možete posaditi biljku, naravno. Nije obavezno ali je preporučljivo, na dno posude možete staviti dva, tri komadića drvenog uglja/ćumura. Zatim, na dno posude sipati supstrat (u zavisnosti šta ste odabrali, glinene kuglice ili perlit ili kombinaciju oba). Pre sipanja u posudu, treba isprati pomenuti supstrat od prašine. Nakon toga, ubacuje se prethodno pripremljena biljka. Kada se kaže prethodno pripremljena, misli se da je koren u potpunosti ispran od zemlje. Pitanje je kako to uraditi? Biljku koju nameravamo da posadimo, izvadim iz saksije u kojoj se prethodno nalazila, lagano otresemo zemlju sa korena. Ostatak zemlje treba isprati pod blagim mlazom vode, tako da ostane čist koren. U koliko na korenu ostane deo prethodnog supstrata, velika je verovatnoća da je biljka kasnije istruliti, stoga, polako treba očistiti ceo korenov sistem. Usput, oštećene delove korena treba odstraniti. Kada smo biljku pripremili (oprali koren od zemlje), koren spuštamo u posudu i dodajemo supstrat. Biljku treba posaditi na manju dubinu nego što je bila u zemlji (da mali deo korena ostane na površini), ali tako da od površine supstrata do vrha posude ostane 2-3cm praznog prostora, kako se voda koju budemo sipali ne bi prosula. Povremeno treba protresti posudu kako bi se supstrat podjednako rasporedio. Kada je biljka posađena, treba doliti vode toliko da prekrije supstrat i ceo koren, ali da ne dođe u dodir sa stablom biljke. To bi bilo to, biljka je posađena u hidrokulturu.

– Šta sada, kako da održavam biljku, zar koren neće istruliti u koliko je stalno u vodi?

Ako ste biljku adekvatno posadili, više nema brige. Pošto govorimo o klasičnoj posudi u kojoj je voda, a ne o specijalnoj posudi za hidrokulturu, moramo imati na umu da voda stalno isparava. Što je posuda manja (manja je i zapremina), a temperatura u prostoriji viša, to će voda brže isparavati. Vodu stalno treba dolivati, tako da nivo vode u posudi uvek bude barem približan. Dolazi na red pitanje, kako koren neće istruliti, od previše zalivanja koren truli i biljka propada. Ovo je još jedna dobra osobina hidrokulture. Koren ne truli upravo zbog zemlje koju nismo koristili. Nema zemlje i organskih materija koje će se u dodiru sa vodom razgrađivati i truliti. Vodu treba menjati na 15ak dana, a ceo supstrat je prepoučljivo prati na 2-3 meseca što podrazumeva vađene biljke, pranje supstrata i ponovo sađenje. Supstrat se pre svega pere zbog nagomilavanja soli i minerala iz vode, a ujedno i zbog algi. Na red dolazi prihrana koja nije obavezna. Na mesec dana, u vodu u kojoj je biljka , treba sipati par kapi tečnog đubriva.

Ovi saveti važe, pre svega, za uzgajanje biljaka iz hobija, dok su za ozbiljniju hidrokulturu neophodne odgovarajuće posude u kojima je moguće regulisati nivo vode.

Posle svega, ostaje Vam da isprobate uzgajanje biljaka u hidrokulturi i divite se nečemu što je do skoro izgledalo nestvarno.

Magnolia grandiflora – Magnolija

Magnolia grandiflora – Magnolija vodi poreklo iz Severne Amerike. Spominje se da su njeni preci nastanjivali zemlju još pre 100 miliona godina tako da se tačno poreklo ne može utvrditi. Naziv Grandiflora dobija po krupnom cvetu. Ova vrsta magnolije je zimzelena. Dostiže visinu do 20m, širine do 15m. Orezivanjem se može formirati žbun ili ostaviti da prirodno raste kada ćemo dobiti drvo. Krošnja može imati piramidalan ili „klasičan“ oblik. I kada nije u cvetu, magnolija izgleda prelepo zbog svojih kožastih, tamno zelenih, dlakavih listova. Zahteva vlažno, blago kiselo zemljište. Pozicija sadnje ne igra bitnu ulogu. Cveta u rano proleće krupnim, belim cvetovima prečnika i do 25cm. Ukoliko je cvet oprašen, u novembru se formira šišarka sa semenkama izrazito crvene boje. Razmnožava se položenicama, reznicama i semenom. Grana koja se nalazi blizu zemlje se polaže u zemlju tako da kraj položene grane viri iz zemlje. Preko toga se može staviti neki kamen kako grana ne bi ‚‚iskočila‚‚ iz zemlje. U roku od par meseci se dobija nova biljka. Ožiljavanje reznica se može vršiti jedino uz fito hormon (bez hormona procent ožiljenih grana je izuzetno nizak). Uzimaju se poluodrvenele reznice i to nakon prvog, eventualno drugog cvetanja. Reznica se umoči u hormon i posadi u zemlju. Žile bi trebalo da pusti za oko 2 meseca ili čak duže. Setvom semena nam treba veoma dosta godina do dobijanja biljke spremne za cvetanje, oko 10 godina, a možda ni tada. Pre setve, seme treba stratifikovati, odnosno staviti u plastičnu posudu sa malo vlažnog peska, potom staviti semenke i preko još malo peska. Kutija treba da ima otvor za strujanje vazduha. Kutiju treba staviti u frižider na oko 90 dana. Nakon tog perioda semenke se seju u zemlju.

Magnolia liliflora – Magnolija

Magnolia liliflora – Magnolija potiče sa severnoameričkog kontinenta. Ime dobija po pronalazaču Magnolu, dok je u narodu poznata i kao ljiljanocvetna zbog cveta nalik ljiljanu. Ova vrsta magnolije je listopadna, za razliku od svoje rođake magnolije grandiflore. Uspešno prezimljava u oblasti kontinentalne klime. Može se dodati pasivna zaštita (zaštita stabla tokom zime kukuruzovinom, trskom, slamom…) kada je reč o mladoj, tek posađenoj sadnici. Prilikom „oštrijih“ zima, mogu se javiti oštećenja na tanjim granama. Uglavnom izrasta u vidu grma, mada se oblikovanjem može formirati manje drvo, visine do 5m. Ne voli česta orezivanja, tek toliko da se zadrži željena forma. Listovi, koji se formiraju nakon cvetanja, dužine su do 20cm, širine oko 10cm, elipsoidnog oblika. Kao što je spomenuto, cvetovi se pojavljuju pre listova, odnosno tokom aprila. „Zakasneli“ cvetovi se otvaraju tokom maja, uporedo sa listanjem. Cvetovi su roze do ljubičaste nijanse, u zavisnosti od varijeteta (npr. Magnolia lilifora „Nigra“, crna magnolija, ima cvetove tamno ljubičaste boje, znatno tamnije od „klasične“ liliflore). Cvetovi su dvopolni, identični cvetu likovičaste biljke, tj. ljiljanu, pa otud narodni naziv „ljiljanocvetna“ magnolia. Cvetovi su dužine 10-15cm, nežno roze boje iznutra i roze, odnosno ljubičasti spolja. Nakon cvetanja se formiraju šišarke, na kojima seme sazreva tokom novembra. Odgovaraju joj sunčane do polusenovite pozicije. Zemljište treba biti vlažno, dobro drenirano. S obzirom da se ne radi o hibridu, može se razmožiti i putem semena, kao i magnolija grandiflora, ali takođe i reznicama i položenicama. Može se kalemiti na već pripremljenu podlogu magnolije. Kao i kod većine biljnih vrsta, razmnožavanje semenom se stavlja na poslednje mesto (zbog potrebne stratifikacije semena pre setve, dugog perioda do cvetanja…), te se pribegava ožiljavanjem reznicama. Reznice se ožiljavaju u perlitu ili pesku, poklopljene kako bi imale konsantnu visokovlažnu sredinu. Poželjno je koristiti i hormon za ožiljavanje kako bi procent ožiljenih reznica bio veći. Ukoliko je matična biljka, sa koje se uzima materijal za ožiljavanje, u formi grma, grane bliže zemlji se mogu položiti na zemlju i zagrnuti istom, kako bismo dobili novu biljku. Poređenja radi, sadnice dobijene iz semena cvetaju nakon 7-8 godina, dok biljke dobijene iz reznice, još bolje iz položenice, cvetaju nakon 3-5 godina od ožiljavanja.